ПРЕМИНУО АКАДЕМИК РАДЕ МИХАЉЧИЋ

У Београду је, 26. марта 2020. године, у 84. години, преминуо академик проф. др Раде Михаљчић. Рођен је 21. јануара 1937. године у Средњој Јурковици, општина Босанска Градишка. Био је редовни члан Академије наука и умјетности Републике Српске, редовни професор (у пензији) Филозофског факултета Универзитета у Београду и професор емеритус Универзитета у Бањој Луци.

Као петогодишњи дјечак, одведен је у систем концентрационих логора Јасеновац, гдје су му убијени родитељи и више чланова породице. Дио раног дјетињства провео је у дјечијем логору Јастребарско. Основну школу похађао је у Сиску и Котор Варошу, а гимназију у Бањој Луци. Студије историје завршио је 1960. на Филозофском факултету у Београду, гдjе је изабран за асистента 1962. године. На истом факултету, 1965. године, одбранио је магистарски рад Селишта, прилог историји насеља у средњовековној српској држави. Током 1966. и 1967. био је на специјализацији у Екс ан Провансу у јужној Француској, код професора Жоржа Дибија, а потом на Универзитету у Атини као стипендиста грчке владе. Докторску дисертацију Крај Српског царства одбранио је 1971. на Филозофском факултету у Београду, гдје је касније биран у сва научна звања. Националну историју средњег века предавао је од 1984. године у звању редовног професора и био је шеф Катедре за националну историју средњег века. На Филозофском факултету у Бањој Луци предавао је српску и јужнословенску историју средњег вијека. Универзитет у Бањој Луци додијелио му је, 2009. године, звање професора емеритуса.

За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 21. јуна 2004, а за редовног 5. септембра 2008. године. Био је секретар Академијиног Одјељења друштвених наука (2004–2016), члан Предсједништва и предсједник Одбора за историјске науке АНУРС-а. Био је члан Уређивачког одбора, Извршног одбора Уређивачког одбора и Централне редакције Енциклопедије Републике Српске.

Ужа област његовог научног интересовања је национална историја средњег вијека. Његова историографска интересовања усмјерена су на теме које су историјским значајем и мјестом у предању пресудно утицале на формирање модерне историјске свијести српског народа. Настојао је да превазиђе позиције супростављених страна – псеудоисторичара који су предању поклањали безрезервно повјерење и критичких историчара који су одбацивали сваку изворну вриједност предања, и да на прави начин валоризује предање и смјести га у историјски и друштвени контекст времена у којем је настало и дјеловало као покретачка снага и основ историјског идентитета. Један од битних сегмената његовог научног рада јесте изучавање средњовјековних законских споменика.

Објавио је више монографија и радова у домаћим и страним часописима. Јeдан је од аутора Историје српског народа, у издању Српске књижевне задруге из Београда. Аутор је уџбеника и приручника за основну и средње школе. Написао је преко 600 енциклопедијских јединица за Enciklopediju Jugoslavije, Lexikon des Mittelalters, Енциклопедију српске историографије, Лексикон српског средњег века, Српски биографски речник и Енциклопедију Републике Српске. Био је главни редактор првог тома Енциклопедије Републике Српске, редактор и уредник посебних издања, одговорни уредник „Историјског гласника” и оснивач и уредник часописâ „Стари српски архив” и „Грађа о прошлости Босне”. Заједно са академиком Симом Ћирковићем, приредио је Енциклопедију српске историографије, Београд 1997, и Лексикон српског средњег века, Београд 1999. 

За књигу Јунаци косовске легенде добио је Октобарску награду града Београда и Књижевну награду БИГЗ-а. Добитник је награде „Браћа Карић” за научноистраживачки рад. Члан је Удружења књижевника Србије по позиву. 

 

Важнија дјела: Крај Српског царства, Београд 1975; Лазар Хребељановић – историја, култ, предање, Београд 1984. (два издања); Јунаци косовске легенде, Београд 1989. (два издања); The Battle of Kosovo in History and in Popular Tradition, Beograd 1989; Безимени јунак, Нови Сад 1995; Бој на Косову у бугарштицама и епским песмама кратког стиха, Нови Сад 1995. (коаутор Ј. Ређеп); Прошлост и народно сећање, Београд 1995; Народне песме о Косовском боју (коаутор Ј. Ређеп), Београд 1997; Изворна вредност старе српске грађе, Београд 2001; Владарске титуле обласних господара. Прилог владарској идеологији у старијој српској прошлости, Београд 2001; Сабрана дела I–VI, Београд 2001; Закони у старим српским исправама, правни прописи, преводи, уводни текстови и објашњења, Београд 2006; Огледи о старом српском праву, Бања Лука – Источно Сарајево 2013.